Za razliku od brojnih istoričara i intelektualaca koji smatraju da je netrpeljivost i neprijateljstvo između Srba i Albanaca takoreći prirodno i da seže duboko u prošlost, dokumentarna građa zapravo pokazuje da su srpsko-albanski odnosi bili u osnovi prijateljski sve do poslednje četvrtine devetnaestog veka.

Naime, kao što pokazuje trotomno kapitalno delo Petrita imamija Srbi i Albanci kroz vekove, Srbi i Albanci su gotovo 1.500 godina živeli ne jedni pored drugih, već jedni sa drugima, dakle mnogi krajevi Balkana bili međusobno etnički izmešani sve do relativno novijeg vremena. Drugim rečima, pre nastanka nacionalnih programa i nastojanja da se uspostave nacionalne i etničke (čiste) države, dakle od druge polovine devetnaestog veka naovamo, na Balkanu se živelo zajedno. Naravno, uz iskušenja, povremena neslaganja, lične razmirice, i u različitim političkim okvirima gde su dominirali nekada pravoslavni, katolički ili muslimanskih vladari, strani ili domaći gospodari i tako dalje. Bolje ili lošije, teže ili lakše, ali živelo se zajedno. Dakle, naša istorija je, u osnovi, istorija zajedničkog života, ne susedstva.

Postoji mnoštvo lepih priča o ljubavi i prijateljstvu između Srba i Albanaca od starih vremena do danas. U najranijem, srednjevekovnom periodu, imamo podatke o mnogobrojnim brakovima i vezama srpske i albanske srednjovekovne vlastele – Brankovići, Balšići i Skenderbegova porodica Kastriot, kao i mnogi drugi ondašnji velikaši, rado uzimaju srpske i albanske neveste.

Više o tome: Srpsko-albanske dinastičke veze u srednjem veku

U knjizi Kada su se voleli Srbi i Albanci, sakupili smo i objavili niz takvih lepih priča. Aleksandar Pavlović pisao je o Jani Kondi, Albancu koji je bio jedan od najvećih junaka u Prvom srpskom ustanku protiv Turaka početkom XIX veka, u kom je hrabro i stradao boreći se na srpskoj strani. Konda ima svoju ulicu u Beogradu i nadgrobnu ploču u manastiru Tronoša, ali one ne pominju njegovo albansko poreklo. Nataša Marković opisuje romatičnu priču o ljubavi između prve srpske arhitektkinje, Jelisavete Načić, i albanskog intelektualca, Luka Lukaja, koji su se zajedno borili u albanskom ustanku za nezavisnost. Jeton Neziraj piše o velikom albanskom i jugoslovenskom glumcu Faruku Begoliju i njegovom beogradskom braku sa balerinom Zojom Đoković. O drugom velikom kosovskom glumcu, Bekimu Fehmiuu, i njegovom braku sa Brankom Petrić, piše Agron Bajrami. Ovaj „svadbeni“ blok upotpunjuje tekst antropološkinje Armande Hise, koja je posećivala Albanke sa severa Albanije koje se danas udaju za Srbe i žive mahom po ruralnim i planinskim selima po Srbiji. Muzikološkinja Ana Petrov piše o rokenrol pesmama na albanskom jeziku koje su bile hitovi u bivšoj Jugoslaviji, a Srđan Atanasovski osvetljava specifičnu tradiciju sinkretizma na Kosovu, gde određena sveta mesta vekovima zajednički poštuju i održavaju muslimanski, pravoslavni i katolički žitelji bez obzira na etničko poreklo i pripadnost. Jelena Lončar govori o savremenim nastojanjima da se povežu ugledne albanske i srpske žene, intelektualke, političarke i novinarke, kao o jednoj vrednoj inicijativi i nadi za buduće otopljavanje srpsko-albanskih odnosa. Najzad, Fahri Musliu piše o nedavno preminulom Petritu Imamiju i njegovim decenijskim naporima i energiji koju je uložio zarad kulturne saradnje i razumevanja između Srba i Albanaca.

Tako, zapravo, kada bolje i dublje pogledamo u sebe i u našu prošlost, vidimo da su Albanci i Srbi kroz istoriju uglavnom živeli zajedno i u miru, jedni pored drugih i jedni s drugima. Stoga, nasuprot danas uvreženom mišljenju o vekovnom neprijateljstvu između Srba i Albanaca, dokumentarni izvori i raznorodni spisi iz prošlosti ukazuju na to da su Srbi i Albanci jedni druge uglavnom gledali kao prijatelje od najranijih vremena, preko srednjeg veka, sve do duboko u XIX vek, pa se ne može govoriti o nekakvom drevnom, vekovnom antialbanskom ili antisrpskom diskursu.

Recimo, u jednom od starijih izvora, srpski prosvetitelj Dositej Obradoviću svojim memoarima Život i priključenija, objavljenim daleke 1783. godine, evocira sećanje „na onu hrabru naciju i na one prekrasne zemlje“ koje je upoznao boraveći među Albancima u blizini Đirokastre u južnoj Albaniji 1769. godine. Pored ovoga, njegovo svedočanstvo je ovde vredno jer pokazuje kako on u svom delu, u doslednom prosvetiteljskom duhu, navodi da Albanci zavređuju obrazovanje i pismenost, da su hrabar narod koji naseljava divne krajeve i ima zajedničko poreklo sa Srbima.

Dalje, oni koji veruju u, danas inače uvereženo, mišljenje o tome kako su Srbi i Albanci odvajkada u sukobu oko teritorije, neka pogleda, recimo, jedan od glavnih programskih spisa srpskog nacionalizma, Srbi svi i svuda Vuka Karadžića (objavljen 1849. godine). U njemu, zapravo, Albanci i zemlje koje naseljavaju ne igraju značajnu ulogu. Karadžić, tako, samo konstatuje „јоš [sе] nе znа dоklе Srbа imа u Аrnаutskој i u Маćеdоniјi“. Štaviše, u okviru tih nekoliko skromnih referenci na Albance, Karadžić im ukazuje poštovanje kao junacima jer, za razliku od Srba, poseduju solidarnost prema svojim sunarodnicima koji su druge vere i imaju osećaj zajedništva koji prevazilazi verske podele i razlike. Prema tome, u prošlosti srpski autori niti mnogo znaju niti se mnogo interesuju za Albance.

Znatno više informacija o Albancima srećemo u spisima Crnogoraca ili o Crnoj Gori, pošto je više od jednog veka najizrazitija figura Albanca bila figura gorštaka koji naseljava zonu kontakta sa Crnogorcima – tada uglavnom smatranih Srbima – koja obuhvata današnju severnu Abaniju i zetsku dolinu. Tako, nastariju crnogorsku istoriju čini spis koji je, 1754. godine, sastavio i poslao na ruski dvor vladika Vasilije Petrović Njegoš, rođak mnogo poznatijeg kasnijeg srpsko-crnogorskog pisca Njegoša (Petra Petrovića II), u želji da zainteresuje veliku Rusiju za pitanja Crne Gore. On tu Albance opisuje kao „hrabri narod koji živi oko nas… po prirodi ratnički“, koji Turci nisu do kraja pokorili, pa i u ovome treba videti izraz iskrenog poštovanja prema Albancima i njihovom junaštvu.

Iz tih godina je i Kratкi političko-geografski opis Crne Gore (1757) koji je, opet za ruski dvor, sastavio Jovan Stefanov Balević, prvi crnogorski doktor nauka, inače rodom iz Bratonožića, koji kaže kako Crnogorci „k sebi ubrajaju i katolike: Hote, Klimente, Grude, Tuze, Škrivale, Huze, Malteze, Kastrate i ostale, koji po svom broju nadmašuju Crnogorce“. Drugim rečima, Balević Albance katolike praktično predstavlja kao srodnike Crnogoraca, koji ih „k sebi ubrajaju“.

Niz kasnijih izvora potvrđuje ovu lokalnu tradiciju. Sredinom XIX veka, austrijski konzul u Skadru, Johanes Han, zabeležio je među Albancima tradiciju o šestorici braće kao rodonačelnicima plemena Piperi, Kuči, Hoti, Bonkeći, Vasojevići i Krasnići, od koji su tri srbo-crnogorska, a tri albanska. Nekoliko decenija nakon njega istu tradiciju zabeležio je, ali među Crnogorcima, srpski putopisac Spiridon Gopčević. Od kraja XIX veka, kako se čini, i među Crnogorcima i među Albancima sve je popularnija tradicija o petorici braće – Vasu, Krasu, Ozru, Pipu i Otu, rodonačelnicima plemena Vasojevići, Krasnići, Ozrinići, Piperi i Oti (tri crnogorska i dva albanska plemena). Ovome treba dodati i predanja o zajedničkom albansko-srpskom poreklu Kuča, kao i brojnih drugih crnogorskih i severnoalbanskih bratstava. Ukratko, iako tačan broj i imena braće i plemena variraju u različitim izvorima, van sumnje je da je znatan broj crnogorskih i albanskih plemena negovao predanje o svom zajedničkom poreklu od istog pretka i druge tradicije o međusobnom krvnom srodstvu.

Sveštenstvo je nastojalo da iskoreni i običaj međusobnog bratimljenja između Crnogoraca i Albanaca, koji im se činio nesaglasan sa hrišćanskom dogmom. Srpski i slovenski pojam pobratim, uz to, gotovo je istovetan sa severnoalbanskim probatim, za razliku od juga Albanije gde se za pobratima kaže vëllam. Pobratimstvo, u suštini, predstavlja ritualnu formalizaciju prijateljstva između dvojice muškaraca, koje se potom posmatra kao srodstvo. Dok je Srpska pravoslavna crkva manje-više tolerisala ovaj tradicionalni običaj, a ponegde čak i dopuštala da se on obavlja u crkvi, rimokatolički zvaničnici u Albaniji su, doduše bezuspešno, pokušavali da mu stanu na put. Za razliku od rimokatoličkog sveštenstva koje ovaj običaj prikazuje u negativnom svetlu, lokalni izvori nude obilje primera pobratimstva i kumstva između istaknutih Srba/ Crnogoraca i Albanaca.

Marko Miljanov, crnogorski vojvoda i najveći junak svog doba, u Primjerima čojstva i junaštva ovaj običaj opisuje kao izrazito pozitivan:

„Pobratimstvo je u to vrijeme dosta usluge u ovi besudni kraj učinjelo. Bratimili su se dobri lјuđi. Stijem su se približavali i snažili jedan drugoga, te su pomoću pobratimstva lakše mogli zlu na put stajat, a dobru na pomoć bit. Pobratimstvo se u to vrijeme mlogo cijenilo i lјuđe zbližavalo. Arbanasi i sad drže đa je bliže pobratimno brat, jer brat je po ocu i majci, a pobratim je po Bogu i Božjoj lјubavi, i tako oni bi prijed dignuli oruže na osvetu za pobratima no za brata“.

Rani etnografi i putopisci opisuju i druge slične običaje kod Srbo-Crnogoraca i Albanaca, kao što su izraženo gostoprimstvo i junačko-etički kodeks koji oni imenuju kao čojstvo, odnosno besa, što su sve načini regulisanja međusobnih odnosa između različitih, čak i suprotstavljenih zajednica, kakve su severnoalbanska i crnogorska plemena, u kojima su međuplemenski i unutarplemenski sukobi predstavljali svakodnevnu pojavu. Ove sličnosti posebno su upadljive ako se uporede dva najobuhvatnija uvida u tradicionalne pravne običaje Hercegovaca, Crnogoraca i Albanaca, kakvi su Zbornik Valtazara Bogišića i albanski Kanon Leke Dukađinija, o čemu je pisao niz autora.

Tako, postoji mnoštvo albanskih i srpsko-crnogorskih pripovesti o domaćinima koji su primili u kuću begunca i branili ga čak i po cenu sopstvenog života. Ovi su ljudi postali predmet divljenja i junaci priča i pesama u njihovoj lokalnoj tradiciji, jer zakon gostoprimstva nalaže da svako ko vam ulazi u kuću mora biti lepo primljen i zaštićen, čak iako je u pitanju najveći neprijatelj koji inače potpada pod krvnu osvetu.

Najzad, iako je danas među Srbima odomaćeno uverenje da je slava isključivo srpski običaj, podaci pokazuju da je u severnoj Albaniji slava bila slavljena i to pod istim imenom kao i kod Srba. Proučavaoci su utvrdili da najveći broj crnogorskih bratstava, koja po predanju vode svoje poreklo iz severne Albanije, slavi svetog Nikolu, kao i svi Malisori, odnosno severnoalbanska i zetska plemena. Štaviše, čak su i sistematski pokušaji da se iskoreni proslava Nikoljdana među islamizovanim Albancima imali samo delimičnog uspeha. U najkraćem, rani pisani izvori do polovine XIX veka nude brojne primere međusobnog poštovanja i saradnje između srbo-crnogorskih i albanskih brđana i opisuju ih kao mnogostruko slične i srodne.

Naravno, bilo bi preterano na osnovu ovih izvora izvesti zaključak da nikakvih neprijateljstava ili konflikata između srpskog i albanskog stanovništva nikada nije ni bilo, pogotovo ako imamo u vidu da su u plemenskim društvima centralnog Balkana sukobi između pojedinih rodova, fisova ili plemena bili uobičajena pojava. Ipak, navedeni tekstovi pokazuju da Srbi i Albanci u ovom periodu nisu percipirali svoje odnose prevashodno kroz pojmove međusobnog neprijateljstva i netrpeljivosti.

Na kraju, pošto je namera ove incijative i da reafirmiše glasove prijateljstva i poštovanja prema Albancima, posebno podsećamo na napore dve značajne srpske javne ličnosti koje su se, svaka na svoj način, suprotstavile antialbanskoj histeriji koja je zahvatila srpsko društvo i medije krajem XIX i početkom XX veka.

Prvi od njih je pominjani Marko Miljanov. Ovog slavnog srpsko-crnogorskog ratnika, rođenog u Kučima na crnogorsko-albanskoj granici oko 1830. godine, smatrali su najvećim junakom svog doba Kuči, ostali Srbo-Crnogorci i Albanci (koji o njemu imaju i narodnih pesama). Videvši, poput nekog junaka iz vesterna Serđa Leonea, da je vreme individualnog heroizma, četovanja i plemenskih zajednica na zalasku, ovaj živopisni junak je pod stare dane odlučio da se opismeni i „slavi svog mača doda slavu pera“, kako reče Danilo Kiš, pre svega, kako bi sačuvao sećanje na svoje pleme i na junačke podvige gorštaka uopšte. U svoje dve knjige objavljene početkom XX veka, Miljanov slavi Albance kao velike junake i čestite ljude. Iako je njegovo najpoznatije delo, zbirka junačkih priča naslovljena Primjeri čojstva i junaštva, i danas popularno i poznato štivo, čitaoci i tumači kao da uporno previđaju da ono sadrži jasnu pohvalu Albanaca i njihovog junaštva, jer čak trećinu, od 70 izabranih najsvetlijih primera heroizma, plemenitosti i gostoljubivosti, predstavljaju viteška dela albanskih gorštaka. U drugoj svojoj knjizi, Život i običaji Arbanasa, on eksplicitno iznosi svoju nameru da se suprotstavi popularnom mišljenju da su Albanci necivilizovani.

„Običaji arbanaški našijema lјuđima, nijesu poznati, koji su malo dalјe odnji’; stoga se čini jednijema da su oni surovi i divji, više od drugije’ naroda, a mene se ne čini da je tako… a ja da i’ pomenem štogoj malo od sadašnjega običaja, koji se mene dopada… Arbanas, pri svemu napadu sila, ostade pri svome nepromjenlјiv, ni raspasan, no mu, jeno, stari jezik i puška s kojijema se rodio. Ovo daje mislima da jest nešto u ta’ narod bolјe i postojanije od drugoga… Viđeli smo koliko ta’ narod sve trpi, a poštenje želi, koliko njegova umna sila doseže. Poštuje pobratimstvo, prijatelјstvo, gostoprimstvo i drugo sitno i krupnijе.“

Dok je Marko Miljanov bio odan herojskoj tradiciji i junak starog kova, pola veka mlađi Dimitrije Tucović bio je moderna ličnost, obrazovan na Zapadu i jedan od prvih i najglasnijih zagovornika socijalističkih ideja u Srbiji. Tucović je bio zgrožen antialbanskom histerijom među srpskim intelektualcima i u srpskim medijima. Stoga je, početkom 1914. godine, objavio knjigu Srbija i Arbanija: jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije u kojoj kritikuje srpsku spoljnu politiku kao osvajačku. Tucović je smatrao da takvo ponašanje nužno vodi u poraz i proročki je tvrdio kako je ona prouzrokovala mnoštvo žrtava, a da će ih u budućnosti proizvesti još više. Tucovićeve reči, nažalost, ni danas nisu izgubile na aktuelnosti:

„Danas je postalo vrlo rizično propovedati potrebu zajedničkoga rada sa Arbanasima. U pogubnoj utakmici da opravda jednu naopaku politiku buržoaska štampa je stvorila o Arbanasima čitavu kulu neistinitih i tendencioznih mišljenja, a osvajačka politika Srbije sa svojim varvarskim metodama morala je Arbanase ispuniti dubokom mržnjom prema nama.“

Ova dva glasa, svaki na svoj način, otelovljuju suštinu naše inicijative o prijateljstvu – jedan je zastupao stare vrednosti i vrline, afrmišući ono najbolje što naša tradicionalna društva mogu da ponude. Drugi je promovisao balkansku saradnju i povezivanje na temelju socijaldemokratskih načela, sledeći najnaprednije emancipatorske evropske političke ideale svoga doba. U tom smislu, oni predstavljaju dva uzorna, principijelna pristupa kojima se mogu menjati negativna viđenja koja već dugo gajimo jedni o drugima i tako se, nasuprot sadašnjem diskursu neprijateljstva, mogu promovisati drugačiji, prijateljski odnosi među nama.