Izvor: portalanalitika
Bilo kakav napredak Zapadnog Balkana nezamisliv je bez punog sporazuma između Beograda i Prištine, jer je to proces koji blokira sve druge procese u regionu, ocenio je Dragan Ðukanović iz Centra za spoljnu politiku, prenosi Tanjug.
„Nadam se da će do obeležavanja pune desetogodišnjice od početka dijaloga doći do nekakvog rešenja. Sve je teško predvidivo, jer ima puno aktera i različitih okolnosti“, rekao je Ðukanović na web konferenciji „Ko će pre oživeti dijalog između Beograda i Prištine – EU i/ili SAD“.
On je primetio da su rezultati dijaloga Beograda i Prištine više nego skromni, navodeći da je od 2011. do 2013. godine postojao dijalog na tehničkom nivou, a da je nakon toga krenuo politički dijalog koji je sada, posle obustave od 20 meseci, dobio neku vrstu ubrzanja.
“Mislim da su se sada posle krize vlasti u Prištini i izbora u Srbiji stvorili minimalni uslovi da se dođe do oživljavanja dijaloga”, rekao je Ðukanović.
Kao jedan od novih problema ocenio je odnose EU i SAD.
Analitičar iz Prištine Bljerim Šalja je podsetio da se dijalogom bavi 22 godine i da ne može da zamisli da će se i u naredne 22 godine govoriti o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, jer, prema njegovoj oceni, vreme nije ni na čijoj strani, “jer sve što smo mogli da dobijemo ili izgubimo smo već uradili”.
“Sada smo došli u situaciju da tražimo rešenje koje je nužno. Ne možemo da razgovaramo o novim idejama, već da uvažimo činjenice da su Kosovo i Srbija države i da treba napraviti sporazum o normalizaciji što pre”, rekao je Šalja.
Smatra da će posle potpisivanja sporazuma oba društva krenuti ka normalnim tokovima, odnosno ka Evropskoj uniji i stabilizaciji.
Šalja veruje da su Beograd i Priština na kraju maratona i da se 2020. godine ne treba vraćati na tehnički nivo, da se prave radne grupe za nestala lica, za izbeglice, pa da se dođe do statusa.
Ta opcija od dna ka vrhu je, smatra, završena priča.
Predočava da je stav većine kosovskih lidera da se već sada, a najkasnije u septembru razgovara o sporazumu, navodeći da ima “različitih floskula”, od koncepta sveobuhvatnog rešenja do pravno-obavezujućeg sporazuma, međutim, kaže da svi znaju o čemu se radi, a to je da li će biti kompromisa i „međusobnog priznanja“.
Takođe, kaže da je potreban jasan vremenski okvir za sporazum i da se u suprotnom gubi vreme.
“Vremenski okvir je potreban i Srbiji i nama. Kosovo mora da pokuša da uđe u UN i da još pet zemalja prizna nezavisnost”, rekao je Šalja. On kaže i da je navodno na Pariskom samitu “jedna visoka ličnost” rekla i Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju da razgovori treba da se završe ako ne za nekoliko nedelja, onda za nekoliko meseci, a procena je da se sve završi najkasnije sledeće godine.
Šalja smatra da je za sporazum potrebna i jaka saradnja Vašingtona, Brisela, Pariza i Berlina, ali da sve zavisi od Srbije i Kosova, navodeći da lideri imaju veliku šansu da naprave sporazum vrlo brzo.
Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko ocenila je da je EU tokom novog početka dijaloga jasno dala do znanja da više neće dozvoliti manipulisanje i da su lideri i Srbije i Kosova zbog toga, po njenoj oceni, bili nezadovoljni.
Kaže da je optužnica protiv Hašima Tačija novi momenat koji narušava njegovu mogućnost manevrisanja i manipulisanja, a primećuje i da nova postava Evropskog parlamenta, a i Evropske komisije najavljuje rešavanje problema.
Prema njenim rečima, dijalog nema smisla ukoliko se Srbija nedvosmisleno ne opredeli za članstvo u EU i sve zavisi od toga da li je Srbija spremna da prizna Kosovo kao nezavisnu državu, te da se tek posle toga mogu postiću kompromisi i o svim drugim pitanjima.
“Samo ako Srbija prihvati da je Kosovo nezavisno obe države se mogu integrisati u evropske, odnosno evroatlanske intergacije. U suprotnom. EU će morati da menja svoju strategiju prema Srbiji”, smatra Biserko.
Asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Stefan Surlić smatra da treba da se počne od toga šta je primenjeno od svega što je do sada dogovoreno i upitao je zašto nije napravljena ZSO ako Briselski sporazum znači integracija severa Kosova sa Prištinom.
U tom smislu, Surlić pita kako će se garantovati sprovođenje finalnog sporazuma ukoliko nije primenjeno ono što je ranije dogovoreno, te ocenio da je potrebno da se uspostave sankcije za neprimenjivanje.
“Političari sa jedne i druge strane govore različito medijima, jedni o prelazima, drugi o granicama, jedni o asocijaciji, drugi o zajednici i svaka delegacija različito predstavlja to medijima”, ocenjuje Surlić i dodaje da su potrebne „jasno definisane sankcije i od SAD i od Evropske unije koje bi predstavljale svojevrsne garancije“.
Napominje da ni Ustav Srbije, a ni Ustav Kosova nisu „sveta pisma“ i da se mogu promeniti i da bi to onda omogućilo legalno sprovođenje dogovorenog.
Prema njegovim rečima, međusobno priznanje je pogrešna pretpostavka, jer Srbiji nije potrebno priznanje, te da se zapravo ne radi o međusobnom priznaju već o tome da Srbija deblokira učlanjenje Kosova u međunarodne institucije.
“Zato ove pregovore treba proglasiti statusnim, a da je jedini uslov da Srbija ide ka EU“, kaže Surlić.
On je zaključio i da se ne može pobeći od tehničkih pitanja, jer u suprotnom može da se dogodi da sporazum bude sličan onom između Palestine i Izraela, te dodaje da mora da postoji i jasan plan implementacije.