Izvor KoSSev, Dušan Janjić   1. jula 2020.

https://kossev.info/lajcak-ponovo-na-balkanu-i-zavodljivi-sarm-optimizma/

U kolumni “Šta se ovde čeka”, Šalja nas podseća na dva iskustva decenijskih nastojanja da se dođe do mira i to: uspešnog – u primeru mirovnog dogovora Amerike i Vijetnama i neuspešnog – u primeru Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije.

U neuspešnom primeru glavni akteri pregovora u Oslu (Jicak Rabin, Šimon Peres i Jaser Arafat) su, 1994. godine, nagrađeni Nobelovom nagradom za mir. Kako podseća Šalja, Rabin je ubijen, godinu dana kasnije, zbog mirovnog sporazuma. Iznad svega, posle 50 godina, sporazum iz Osla nije ostvaren.

Iako je svaki od ovih primera sui generis, kao što je to i pitanje odnosa Srbije i Kosova, valja nastojati da ne ponovimo primer Osla.

U primeru pregovora Srbije i Kosova, i ako nema sporazuma, dodeljena je Nobelova nagrada i to Martiju Ahtisariju. Dakle, i pored mogućeg novog samokandidovanja za ovu nagradu, ona ne može biti ponovo dodeljena, a nije praksa ni da se oduzima. Nadam se da neći biti ni ubijanja vodećih pregovarača. Nada je utemeljena u tome što nema veće nagrade od toga da se, zajedno sa demokratskom javnošću, dođe do mira i saradnje među komšijama.

Ovaj stav zasnovan je na tome da je decenijsko nerešavanje problema u odnosima Srbije i Kosova dozlogrdilo većini ljudi i to zato što onemogućuje održivi razvoj, a zagorčava živote nama koji živimo u Srbiji i Kosovu. No, kako se đavo krije u detaljima, trebalo bi uvažiti da postoji detalj koji može sreću da pokvari. Reč je odmeravanju moći i snage zvanih i nezvanih, naročito „velikih sila“.

Uslov koji mora da ispune vođstva Srbije i Kosova kako bi se stiglo do uspeha je da savladaju lekciju koja glasi: Teško onome kome strani geometar meri kuću i imanje.

Šalja sa pravom ispisuje sledeće: ako gledamo unazad samo pet godina „mi možemo biti samo tužniji i još više frustriraniji, kako smo dopustili da pet godina ne napravimo ono što smo mogli napraviti (i što još možemo) za pet nedelja, ili u najgoroj varijanti, za pet meseci“. U završnici ove izjave, probila je snažna Šaljina dobra namera i želja da se stvari okončaju i relativno kratkom roku.

Poučeni sopstvenim iskustvom o ostvarivanju olako obećanih rešenja i brzine, valja biti suzdržan pred, poslednjih nedelja, učestalim izlivima optimizma, koje bi lako mogla da se pretvore u olaka obećanja. Nesporna je „dobra namera“ mnogih pa i Grenela, Lavrova ili Lajčaka, nesporna je i nužnost da se problemi razrešavaju ali je pitanje da li su, trenutno, u igri dobre ideje. A dobre su samo one ideje kojima je „došlo vreme“ i koje dele mnogi a ne samo uski krugovi birokratizovane elite. Da politička odlučnost, još uvek, ne postoji potvrđuje i to što je jedno neuobičajno saopštenje specijalnog tužilaštva privremeno zaustavilo nastavak dijaloga uz posredovanje predstavnika predsednika SAD.

Sa obzirom na to da bi o optužnici trebalo raspravljati kad se podigne a o krivici kada se dokaže, a da o sastanku u SAD kad se on dogodi. Otuda je osnovna tema ove kolumne poseta Lajčaka Prištini i Beogradu.

Ova poseta nije previše uzbudila lokalne javnosti a verovatno bi bila dostupnija javnosti da je organizovana u maniru pandemijske on line metodologije. I to je prva tačka nad kojom se mora zastati i zapitati: Da li Lajčak želi da nastavi praksu „fasilitatora“ koji u salonima razmenjuje misli, a možda i ideje?

Činjenica je da je praksa birokratske tajanstvenosti i učenosti već progutala mnogo godina i ljudske energije a i para. Odsustvo podrške javnosti i njene podrške nije put ka postizanju rešenja. Upravo to je bila i osnovna slabost razgovora u Oslu.

Uspešni pregovori su praćeni i stvaranjem javne podrške ali i aktiviranjem demokratske javnosti kao kontrolora ostvarivosti rešenja. Inače, dolazimo do stava: „moja mašta može svašta“.

Lajčak, je najpre boravio u Prištini u kojoj očekivano, u pojedinim krugovima donosioca odluka i stvaralaca javnog mnjenja, nije naišao na široko prihvatanje. Ali, za razliku od Beograda, u Prištini se Lajčak sreo sa “širim krugom” odnosno sa svima koji su želeli da ga sretnu (političke vođe vlasti, Kurti kao povratnik opozicije i naravno “Srpska lista”).

Tom prilikom je izjavio: „Ne moram da pričam o pojedinim zemljama Evropske unije, ali ono što želim reći je da zaista verujem da su dijalog i pozitivni rezultati ovog dijaloga veoma važni, tako da možemo biti sigurni da će se ovaj dijalog uspešno završiti“. Tada je odlazeći kosovski premijer Aljbin Kurti rekao u Skupštini Kosova da sumnja da postoji gotov tajni sporazum između Kosova i Srbije, za koji se čeka da ga obe strane samo potpišu. Lajčak je svedočio: ”Nisam video takav sporazum i niko mi nije rekao da postoji takav sporazum. Radim sa činjenicama, pred nama je jasna agenda, imamo dijalog, znamo šta nam je cilj, pa spekulacije prepuštam drugima. Evropska unija je jasno stavila do znanja da očekuje da se obe strane uzdrže od bilo koje aktivnosti koja ima potencijal da pogorša atmosferu. Želimo da stvorimo povoljnu atmosferu za pozitivan ishod dijaloga i to su naša očekivanja“, naglasio je Lajčak.

Ishod razgovora, kao što znamo, mora da bude pravno obavezujući sporazum, koji će rešiti sva pitanja jednom zauvek, ali u skladu sa međunarodnim pravom i pravnom tekovinom Evropske unije. Sporazum bi trebalo da podrže države članice Evropske unije i zemlje regiona, govorio je Lajčak u emisiji „Rubikon“ na televiziji “Kljan Kosova”.

Na pitanje da li je realno očekivati da će konačni sporazum između Beograda i Prištine biti postignut do marta sledeće godine, istakao je da nije bitna vremenska odrednica, već kvalitet sporazuma. “Imam dovoljno iskustva da ne postavljam rokove. Važno je ne gubiti vreme, započeti s radom čim se stvore uslovi, bez odlaganja. Ništa nam neće pomoći ako sad postavimo veštački datum. To nije pomoglo nikada” – rekao je Lajčak.

U Beogradu, ako je verovati EU info centru, Lajčak se sastao “sa najvišim zvaničnicima Srbije da razmotri sa njima konkretne, naredne korake i modalitete za što skoriji nastavak dijaloga uz posredovanje EU”. Javnost pak zna za susrete sa predsednikom i premijerkom. Tom prilikom je Miroslav Lajčak izjavio da EU želi sveobuhvatan dogovor Beograda i Prištine koji će zauvek rešiti sva otvorena pitanja, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić da je Beograd u potpunosti posvećen dijalogu koji podržava EU i da očekuje nastavak razgovora sa Prištinom u najkraćem vremenskom periodu.

U novinama je pisalo da je Vučić, tog 22. juna, izjavio: “Za nas nema nikakve sumnje da smo u potpunosti posvećeni dijalogu pod okriljem, pokroviteljstvom EU, jer je dobar deo problema o kojima razgovaramo sa Prištinom vezan za evropsku budućnost Srbije“.

Kako je đavo u detaljima valja se zapitati od kada su “podrška” ili “omogućavanje” (što bi se na srpskom reklo “fasilitacija”) isto što i “pokroviteljstvo”. Želim da verujem da je neko loše čuo Vučićev iskaz i tako je preneo javnosti. U suprotnom mogla bi nastati nova iluzija o pokroviteljstvu. U verovanju učvršćuje mi i Vučićeva izjava da “neće biti lakih pitanja u razgovoru sa Prištinom, ali da će Beograd čuvati svoje vitalne nacionalne interese i bezbednost Srba na Kosovu”. I upravo zbog toga bilo bi dobro da je javnost dobila bilo kakvu informaciju o “metodologiji dijaloga” koju je, valjda, Lajčak predstavio svojim sagovornicima.

I tako, stigosmo sve do kraja i to bežeći od početka!

Kao u doba Mogerini, sve deluje nekako blizu i, mora se priznati, zavodljivo. Pa, ko može biti protiv izražene Lajčakove namere: da se vodi “sveobuhvatan dijalog … da radimo na sprovođenju onog što je već dogovoreno i postaraćemo se da na kraju procesa imamo sporazum sa rešenim svim pitanjima, bez ikakvih znakova pitanja“.

Zaista, za sada, ne bih “mračio nebo” nad ovim svetlim obećanjima. Sačekajmo najavljeni nastavak, u julu 2020. godine, u Briselu. Moguće je da ćemo saznati kakva je ta metodologija obnove dijaloga, moguće je i da se promeni odnos EK i Lajčaka, a i pregovarača, prema javnosti. Moguće je da do tada EK ili konferencija zemalja EU i Zapadnog Balkana, u Parizu, verifikuje da su Srbija i Kosovo ispunili uslove za dijalog; moguće je da do tada Lajčak kompletira svoj tim i da mu se odobri budžet za prvi mandat. Ove mogućnosti bi mogle i da se potvrde tokom predsedavanja Nemačke.

Moguće je da tada razumemo šta znači izjava predsednika Srbije “da razgovor sa Lajčakom nije bio lak, ali da je bio otvoren i iskren.” Do tada, možemo se zadovoljiti i Vučićevom tvrdnjom da je ključna poruka razgovora: „Srbija može da se približi evropskoj budućnosti ako nastavi reformske procese i, što je najvažnije, ostvari razgovor sa Albancima“.

Za sada se može oceniti da se više priča nego što se radi ali da je, ipak, krenulo oživljavanje dijaloga: Takse su zamenjene odlukom o reciprocitetu ali poslovna saradnja se lagano obnavlja; vođstvo Srbije se negde, kako kažu EU i SAD zvaničnici, izjasnilo da će obustaviti kampanju delegitimizacije proglašene nezavisnosti Kosova; došao nam je i Lajčak u goste i podelio ovdašnji zavodljiv, a nedovoljno utemeljen optimizam: Nema problema i na kraju sve će biti bajka.